Do pre dve godine nisam razumela šta znači biti "u zmijskom leglu". Do tad sam radila pet godina, promenila dve medijske kuće, imala iza sebe više PR projekata, "Nike" kompaniju u inostranstvu, i ta metafora mi nikako nije bila poznata. Iako sam se kao i većina mojih kolega svakodnevno suočavala sa raznoraznim problemima, lošom organizacijom, prevelikim obimom posla, manjkom vremena, iako sam odrađivala stvari koje nisu ni bile u opisu mog posla, ono na šta se do pre dve godine nikako nisam mogla požaliti bile su kolege. Uz njih je sve bilo lakše. Preživeti stresan dan, suočiti se sa, u tom trenutku prevelikim poslovnim zalogajem, u pauzi otići na kafu ili ručak, zaglaviti u kafani do kasnih večernjih sati, a ujutro stići i na dežurstvo koje je počinjalo u 7h. Ako nismo mogli jedni drugima da pomognemo, nismo ni odmogli.
Po odlasku iz jedne velike medijske kuće ubrzo sam se našla u drugoj. Doduše, ni priblizno velikoj, ni približno profesionalnoj, pravno potpuno neispravnoj. Vrlo malo vremena mi je trebalo da shvatim gde sam. Međutim, kako to već biva, naročito u vremenu u kom živimo, u tom "zmijskom leglu" onih koji su, što zbog partije, što zbog prijateljsko-kumovskih veza, što zbog rođačke linije izabrani da budu baš deo tog kolektiva, iako po stučnosti nisu bili ni za kakvu odgovornost (čast izuzecima), ostala sam skoro dve godine.
I neka sam. Ne žalim. Upoznala sam nekolicinu divnih i veoma stručnih ljudi, od kojih sam puno naučila, a koji su, baš kao i ja, zalutali u potpuno drugačiju stvarnost od one na koju su navikli. Shvatila sam šta znači kada kažu "daj čoveku moć, da vidiš kakav je", i verujte, uverila se da ujeda. Videla sam i da se "otrov u malim bočicama pakuje", kao i da se "iz straha od neznanja i po leševima gazi". Takođe sam shvatila da funkciju određuje isključivo moć izdržljivosti. Što si izdržljiviji i spremniji da trpiš, izvršavaš ono što ti se kaže, klimaš glavom, ćutiš, a u javnosti glumiš velikog šefa, funkciju ćeš duže da obavljaš. Ipak, ono najupečatljivije u ovoj firmi bilo je "što manje znaš, više vrediš". Sa tim sam se i ranije sretala, ali ne u ovolikoj meri.
I neka sam. Ne žalim. Upoznala sam nekolicinu divnih i veoma stručnih ljudi, od kojih sam puno naučila, a koji su, baš kao i ja, zalutali u potpuno drugačiju stvarnost od one na koju su navikli. Shvatila sam šta znači kada kažu "daj čoveku moć, da vidiš kakav je", i verujte, uverila se da ujeda. Videla sam i da se "otrov u malim bočicama pakuje", kao i da se "iz straha od neznanja i po leševima gazi". Takođe sam shvatila da funkciju određuje isključivo moć izdržljivosti. Što si izdržljiviji i spremniji da trpiš, izvršavaš ono što ti se kaže, klimaš glavom, ćutiš, a u javnosti glumiš velikog šefa, funkciju ćeš duže da obavljaš. Ipak, ono najupečatljivije u ovoj firmi bilo je "što manje znaš, više vrediš". Sa tim sam se i ranije sretala, ali ne u ovolikoj meri.
U toj maloj "wannabe firmi" ili "wannabe mediju" sve je bilo moguće. Na svom primeru osetila sam sve ono za šta nisam verovala da se dešava. U dva dana uspela sam da potpišem ugovor o radu na tri meseca, sporazumni raskid tog istog ugovora, a odmah zatim novi ugovor takođe na tri meseca. Na pitanje o čemu se radi, dobijala sam odgovore da "tako mora zbog nekih izmena", i "promašila si profesiju, stalno se mešaš u pravne stvari".
Posle par meseci raznoraznih izmena, potpisivanja ugovora i raskida, prestala sam da brojim i da se "mešam u pravne stvari". Prestala sam i da pamtim imena firmi u kojima sam, makar na par dana, bila zaposlena. Jeste, i meni je smešno. Posle svakodnevnog iščuđavanja i neverice, situacija je počela da me zabavlja. Iskreno, lakše mi je bilo tako, jer "Krivu Drinu niko ne može ispraviti", nego da se kidam svakodnevno što zbog "naših zakona", što zbog "šefova" koji su imali neverovatne predloge, u koje, kada su ih izgovarali i sami nisu verovali. Da ne kažem da ih polovinu nisu ni razumeli. Iz minuta u minut zahtevi su se menjali, ideje su prštale na sve strane, da je sve izgledalo kao neverovatna igra. I većina se igrala. Neko novinara, neko urednika, neko direktora, neko snimatelja. A, kao što to uglavnom biva, u jednom trenutku igra se izmakla kontroli.
Posle par meseci raznoraznih izmena, potpisivanja ugovora i raskida, prestala sam da brojim i da se "mešam u pravne stvari". Prestala sam i da pamtim imena firmi u kojima sam, makar na par dana, bila zaposlena. Jeste, i meni je smešno. Posle svakodnevnog iščuđavanja i neverice, situacija je počela da me zabavlja. Iskreno, lakše mi je bilo tako, jer "Krivu Drinu niko ne može ispraviti", nego da se kidam svakodnevno što zbog "naših zakona", što zbog "šefova" koji su imali neverovatne predloge, u koje, kada su ih izgovarali i sami nisu verovali. Da ne kažem da ih polovinu nisu ni razumeli. Iz minuta u minut zahtevi su se menjali, ideje su prštale na sve strane, da je sve izgledalo kao neverovatna igra. I većina se igrala. Neko novinara, neko urednika, neko direktora, neko snimatelja. A, kao što to uglavnom biva, u jednom trenutku igra se izmakla kontroli.
Po povratku sa jednog radnog zadatka pozvana sam na razgovor kod direktora. Optužena sam da sam uništila firminu opremu. Tačnije stativ.
"Ali nisam", odgovorila sam iznenađeno. "Jesi, jesi, video sam te", čula sam glas zajapurenog "momka za sve", (direktora, šefa, novinara, snimatelja, kurira, poštara, vozača, kuvarice kafe). "Slikao sam te, slomila si stativ!" Iako se to nije desilo u ovom životu, rekoh "Ok, pokaži mi sliku". A na slici dve tačke na futroli. Mene nigde u kadru. Ok. Shvatila sam da je nešto drugo po sredi odmah, ali pošto mi je rečeno da kada je posao u pitanju ne može ništa da mi se zameri, nisam znala šta. Međutim, ubrzo sam shvatila. Očigledno je prifalilo novca za nešto, i trebalo ga je uzeti od zaposlenih. Ja sam samo bila kolateralna šteta.
Odustala sam od ubeđivanja da nisu u pravu, jer kako ja da pobedim "momka za sve". Iako se kasnije ispostavilo da je oštećenje futrole stativa od ranije, i da ja nemam ama baš nikakve veze sa tim, kaznili su me sa 10 odsto od plate, i to zbog "primera drugim kolegama". Šta god to značilo.
Odustala sam od ubeđivanja da nisu u pravu, jer kako ja da pobedim "momka za sve". Iako se kasnije ispostavilo da je oštećenje futrole stativa od ranije, i da ja nemam ama baš nikakve veze sa tim, kaznili su me sa 10 odsto od plate, i to zbog "primera drugim kolegama". Šta god to značilo.
Posle desetak dana stigao mi je SMS iz banke. Čitam poruku, i vidim da nešto nije u redu. Plata mi je ozbiljno smanjena. Hm, razmisljam kako li su izračunali da je smanjenje od 10 odsto ovoliko veliko. Nadređenima očigledno poput prava i zakona, ni matematika nije bila jača strana. Ulazim u firmu i čujem od kolega da nam je svima plata smanjena za 20 odsto.
Čudno. Čini mi se da sam negde čula da se pre smanjenja plate obično dobije neki papir koji se zove aneks, a da li ćeš da ga potpišeš imaš fore osam dana da razmisliš. Ukoliko pristaneš, tek onda se odbija novac. I to ne od plate koja je već zarađena, već od one koja sledi.
U našoj maloj firmi, kao što sam vam pomenula, važila su naša pravila. Tu je sve bilo dozvoljeno. Pa i to da ti prvo odbiju novac od plate za prošli mesec, a onda da ti naknadno daju aneks za tekući mesec. Što bi rekli, niđe veze. Vrlo sam bila svesna obmana koje su se dešavale, i pravdanja nadređenih da se baš ne razumeju u pravne stvari i zakone, ali i činjenice da su se uprkos neznanju, funkcija lako prihvatili.
Dogovor da naknadno dobijeni aneks ne potpišemo, ne treba da govorim da je bilo nemoguće postići, jer je posao svima bio preko potreban. Nadređeni su to naravno znali, i samim tim manipulacija i mobing su se lagano razvijali i uspešno opstajali.
Nakon nekoliko dana, verovali ili ne, opet su nam od plate odbili novac. Znam, sve ovo zvuči neverovatno, i sada se pitate kako je moguće. Navodno je neka osoba pušila u ženskom toaletu, pa su odlučili da sve žene koje konzumiraju cigarete kazne sa, nećete verovati, 20 odsto od plate. Kod ovog smanjenja nismo mogli čak, kao kod prošlog, doduše dobijenog po učinjenom poslu, da odlučimo da li ćemo potpisati ili ne, jer je "papir odmah stupio na snagu". Tako je meni u roku od 15 dana pola plate oduzeto.
Dala sam otkaz. To sam odavno htela, ali želela sam da budem sigurna da mogu da iskoristim svoj dugoočekivani odmor.
Da, ubeđivali su me da ostanem. I to više puta. Obećavali poboljšanje, govorili da imaju mnogo ideja za mene, ali jedina ideja za koju je jedino bilo izvesno da će se realizovati je da ću definitivno otići. Znala sam da su to sve priče u koje ne treba verovati jer sam ih čula mnogo puta. Potencijal par ljudi nije bio dovoljan za uspeh. Naročito ne u firmi u kojoj "šefuju" oni koji ni u sopstvenoj kući nemaju pravo glasa.
Bila sam u pravu. Konstantno kršenje zakona i nedostatak stručnog kadra došli su na naplatu. Uprkos svemu, nije mi drago zbog toga, ali bilo je neizbežno.
Dok ovo pišem, setih se jednog citata koji je moj tata često koristio, a mislim da ću ubuduće i ja "Ne boj se pismenih i nepismenih, već polupismenih"!
Čudno. Čini mi se da sam negde čula da se pre smanjenja plate obično dobije neki papir koji se zove aneks, a da li ćeš da ga potpišeš imaš fore osam dana da razmisliš. Ukoliko pristaneš, tek onda se odbija novac. I to ne od plate koja je već zarađena, već od one koja sledi.
U našoj maloj firmi, kao što sam vam pomenula, važila su naša pravila. Tu je sve bilo dozvoljeno. Pa i to da ti prvo odbiju novac od plate za prošli mesec, a onda da ti naknadno daju aneks za tekući mesec. Što bi rekli, niđe veze. Vrlo sam bila svesna obmana koje su se dešavale, i pravdanja nadređenih da se baš ne razumeju u pravne stvari i zakone, ali i činjenice da su se uprkos neznanju, funkcija lako prihvatili.
Dogovor da naknadno dobijeni aneks ne potpišemo, ne treba da govorim da je bilo nemoguće postići, jer je posao svima bio preko potreban. Nadređeni su to naravno znali, i samim tim manipulacija i mobing su se lagano razvijali i uspešno opstajali.
Nakon nekoliko dana, verovali ili ne, opet su nam od plate odbili novac. Znam, sve ovo zvuči neverovatno, i sada se pitate kako je moguće. Navodno je neka osoba pušila u ženskom toaletu, pa su odlučili da sve žene koje konzumiraju cigarete kazne sa, nećete verovati, 20 odsto od plate. Kod ovog smanjenja nismo mogli čak, kao kod prošlog, doduše dobijenog po učinjenom poslu, da odlučimo da li ćemo potpisati ili ne, jer je "papir odmah stupio na snagu". Tako je meni u roku od 15 dana pola plate oduzeto.
Dala sam otkaz. To sam odavno htela, ali želela sam da budem sigurna da mogu da iskoristim svoj dugoočekivani odmor.
Da, ubeđivali su me da ostanem. I to više puta. Obećavali poboljšanje, govorili da imaju mnogo ideja za mene, ali jedina ideja za koju je jedino bilo izvesno da će se realizovati je da ću definitivno otići. Znala sam da su to sve priče u koje ne treba verovati jer sam ih čula mnogo puta. Potencijal par ljudi nije bio dovoljan za uspeh. Naročito ne u firmi u kojoj "šefuju" oni koji ni u sopstvenoj kući nemaju pravo glasa.
Bila sam u pravu. Konstantno kršenje zakona i nedostatak stručnog kadra došli su na naplatu. Uprkos svemu, nije mi drago zbog toga, ali bilo je neizbežno.
Dok ovo pišem, setih se jednog citata koji je moj tata često koristio, a mislim da ću ubuduće i ja "Ne boj se pismenih i nepismenih, već polupismenih"!
