Prevara par ekselans!

U agoniji traženja posla, odlučila sam da se malo pozabavim oglasima u inostranstvu. Otišla na par stranih sajtova za zapošljavanje, registrovala se, napravila svoj CV, odabrala željene gradove, poslove, i počela da apliciram. Svakog dana ista procedura! Ustajem, perem zube, stavljam kafu, palim laptop i počinjem za traganjem svoje "bolje budućnosti" van Srbistana! 

Otvaram mejl kad imam šta da vidim! "Dear Milka Radovic, we have seen your CV posted at Monstergulf.com which has been shortlisted and recommended to our HR Department"!!! 

Wow! Čitam sve detaljno. Ne mogu da verujem! Mejl od HR-a "Royal Model International School" iz Abu Dabija! Šalju mi formular (prethodna iskustva, željena plata, da li bih mogla za mesec dana da počnem da radim ukoliko dobijem posao, itd..) koji treba da popunim, i zajedno sa CV-em im vratim nazad! Uradih to odmah. Sutradan mi stiže drugi mejl od njih, "Hvala što ste nam poslali sve što smo vam tražili, naš HR će pažljivo da pogleda prijave svih kandidata koji su u užem izboru, i samo oni koji budu odabrani biće obavešteni!"

Ok. Imam par ljudi u svom okruženju koji su zaista na ovakav način dobili posao u Emiratima, i znam da nije nemoguće, ali pošto mi do sada nijedan posao nije "pao sa neba", rekoh sebi, verovatno neće ni ovaj! Skoro pa sam "zaboravila" na ovaj "konkurs", mada sam odmah (profesionalna deformacija) počela da istražujem o školi.

Posle pet dana, stigao je odgovor od HR-a "Royal Model International School"! Otvaram mejl, zaustavljam se na prvoj rečenici! A kako i ne bih, kada je pisalo 

"Dear MILKA RADOVIC, 

This is an Affirmation that your experience and qualifications were found successful for the requirements of ROYAL MODEL INTERNATIONAL SCHOOL (RMIS) -United Arab Emirates." Ne mogu dalje da čitam! Gledam u rečenicu kao da ne razumem ni reč engleskog, vraćam se na početak, čitam reč po reč. Kada sam došla sebi, čitam nastavak mejla, u kome piše kako su se odlučili za mene, šalju mi da pogledam ugovor koji je na pet strana, kao i kontakt agencije iz Emirata koja sređuje radnu dozvolu, i kojoj treba da se javim ako mi uslovi budu odgovarali! 

Ovo je ugovor iz snova! Da li je realno dobiti ovakav posao bez po muke? Zašto nema skajp razgovora? Iako stoji u CV-u da mi je engleski fluent, zar to ne može svako da napiše??? Aha, pa da, verovatno će da me zovu ukoliko prihvatim posao, možda to tako ide?! Počinjem da proveravam kontakte i imena sa kontaktima i imenima na "zvaničnom sajtu" škole i agencije. Zašto su mi poslali mejl sa "gmail" naloga, a ne sa mejla koji je na "zvaničnom sajtu škole"? Zašto je kontakt agencije "outlook", a ne kontakt koji je na "zvaničnom sajtu agencije iz Dubaija"? Sva ova pitanja mi se iz minuta u minut vrzmaju po glavi! Ma, ovo je sigurno neka prevara! Poslali bi mi valjda mejl sa zvaničnih sajtova, zar ne?!  Već sam prilično sumnjičava, ali rekoh sebi, poslaću mejl i direktoru HR-a škole, ali i agenciji, i to na mejl adrese sa "zvaničnih sajtova"! To i uradih! 

Već sam se psihički pripremila na negativne odgovore koje ću od njih dobiti, ali i na činjenicu da će direktor HR-a ove škole, takozvani "Prof-Joffrey Khaled" biti iz fazona "ko je ova lujka iz tamo neke Srbije, i šta hoće?" Međutim, profa je kralj, ladno je odgovorio! I to ne bilo šta! "I acknowledge the receipt of your mail for verification and the job offer is genuine and is from our school". Ma, da li je realno?! Ok, rešili smo misteriju! Sve je stvarno!!! 

Šta sad? Javiti se agenciji oko radne dozvole! Poslah mejl, dobih i odgovor! I to ne bilo kakav! :) Troškovi vize iznose 1.500 dolara! I da ih platim Wester Union-om!!! Da, to je to! Za one neupućene, kompanije iz Emirata sređuje vizu svima koji dobiju posao, i u potpunosti snose troškove, kako vize, tako i avinske karte! To se zna! Sve mimo toga je prevara! 

Dakle, vrhunska prevara! Organizovana odlično! Napravljena dva sajta za tu namenu, sve deluje profi, osim "sitnice - radne dozvole". Pa ne mogu sve baš da obezbede, onakav ugovor, avionsku kartu, smeštaj, ludilo platu. Vode se logikom, za one koji ne znaju kako stvari stoje u Emiratima, ovo je potpuno prihvatljivo! Šta je 1.500 dolara naspram svega što daju. Bože, pa to će im škola "refundirati" odmah po dolasku u Abu Dabi. Nažalost, verujem da se mnogi, tražeći izlaz iz svojih raznih, ko zna koliko teških priča, na kraju upecaju! I plate! E, to je tužno! 

Tražila sam posao!

Dan, kao i svaki drugi. Plate nema na vidiku, samo neka pusta obećanja, biće u petak sigurno, pa kad dođe petak, u ponedeljak je sto posto. Dođe ponedeljak, plate naravno nema, i tako sve u krug. 
Dosadilo meni čekanje, pa reših da se bacim u potragu za novim poslom. Aplicirala na desetine konkursa objavljenih preko čuvenog nam sajta za traženje poslova. Prošlo petnaestak dana, plate i dalje nema, ali je zato zazvonio telefon. 
„Dobar dan, ovde ta i ta. Da li sam dobila tu i tu?“, čujem glas sa druge strane žice. 
„Ja sam, izvolite“, promrmljah onako bunovno, razmišljajući da li me zovu iz Infostana, jer mesecima nisam platila račune, ili je možda neko iz MTS-a da mi još jednom zapreti da će me predati izvršiteljima, a znam da su zvali pre par dana i nije mi jasno kako im ne dosadi da budu toliko uporni?! Kao da ja ne bih platila račun za mobilni da imam odakle...pa meni moj telefon treba više nego njima! 
Nije niko od njih. Vrati me u ovu „lepšu“ realnost ljubazni glas gospođe, koja reče: „Izvinite, vi ste konkurisali za posao na „XY univerzitetu?“
Prisećajući se gde sam sve slala CV, rekoh „jesam“. 
„Da li možete da dođete u subotu u 11 časova u prostorije našeg Univerziteta, ušli ste u uži krug?“
„Mogu“, odgovorih kao iz topa. Dok sam prekidala vezu, tek postadoh svesna da sam upravo pozvana na razgovor za posao.
Subota. 11 sati, ja već 15 minuta u prostorijama „XY univerziteta“, za koji sam doduše tek čula kada sam aplicirala za posao, ali sudeći po imenu, rekoh sebi, ovo mora da je nešto ozbiljno. smile emoticon
Pored mene neka gospođa i jedan dečko, takođe došli na razgovor. Ona aplicirala za šefa kabineta rektora, a on za asistenta na nekom predmetu. 
„Za šta li sam ja aplicirala, vrzma mi se po glavi?!“. Nisam neodgovorna, samo sam poslala Cv na mnogo mesta pa ne mogu baš svake pozicije da se setim. Sećam se konkursa, ali pošto nisam mogla da ga nađem u arhivi, pretpostavljam da je bio u pitanju neki „marketing“.
U kancelariji u kojoj sedimo prilično je vesela atmosfera. Sekretarica se smeje, priča preko telefona, u jednom trenutku odmiče slušalicu i pita mene za šta sam aplicirala. „Leeeele, šta sad da joj kažem?“, razmišljam u sebi, i kao iz topa rekoh, „za marketing“. Ona se nasmeja i reče nekome za marketing. Odjednom se u prostoriji pojavi jedan čovek, i reče nam da idemo sa njim do rektora na razgovor. „Hm, rektor nas lično zove...ovo mora da je nešto mnogo ozbiljno“, razmišljam u sebi. Ulazimo u kancelariju, pozdravlja nas stariji sedi čikica, naizgled pristojan.
„Prof.dr XYZ, rektor „XY univerziteta“. Drago mi je“, reče. Predstavih se ljubazno i sedoh. Kreće monolog...i traje, i traje, i traje...već gubim koncentraciju, kad u jednom trenutku dođe i do mene, tj. do mog imena i porekla. 
“Znaš li ti da su one najveće zavodnice, kome se jednom uvuku u život, više ne izlaze. Vidi kakva je, opasnica“, reče rektor gospođi koja mu pomaže pri odabiru kandidata za posao. Ona se samo osmehnu, reče da me je planirala za poziciju „rad sa studentima, upis i Pr“. On vrti glavom, razmišlja i opet kreće monolog. Ovaj put o Crnogorcima, crnogorskom lobiju, kako se svi oni drže zajedno, pomažu, svi su uspešni, svi su pametni, svi su prosto NAJBOLJI. Ćutim, i iako sam iz tih krajeva, i možda bi se od mene očekivalo da kažem kako sam i ja najbolja (da mi je „self – marketing“ jača strana verovatno bih i bila najbolja u svemu), mislim se, bolje mi je da ćutim, ionako mi uvek zvocaju da mi je jezik brži od pameti. E, nećeš, mislim se, ono što sam makar do 30. rođendana naučila je samokontrola.
„Ti si opasan kvalitet, vidi ti se“, reče čikica, iako nije progovorio sa mnom ni pet rečenica. Osmehnuh se, red je, čovek me toliko nahvalio. 
Opet monolog, ovaj put o onima koji dolaze da upišu fakultet kod XYZ gospodina.
„Znaš li ti da se zna, ko hoće sigurno da završi fakultet, ide XYZ, a znaš zašto?“, upita. Slegnuh ramenima, „nemam pojma“, rekoh. „Pa zato što znaju da će ga sigurno završiti“. 
„Hm, mislim se, pa i nije ti to baš dobra reklama, al' pošto sam odlučila da ćutim i govorim samo kad me pitaju nešto o sebi da ispričam, prećutah i sada. 
Posle skoro sat vremena razgovora, doduše uglavnom monologa, mada sam posle saznala da dijalog sa rektorom ne postoji, on nas isprati do lifta, meni dade vizit kartu, i reče da se u utorak javim nekoj ženi u drugoj zgradi Univerziteta, i da sa njom popričam o poslu. 
To i uradih, doduše, ne u utorak jer je bila zauzeta pa nije mogla da me primi, već u četvrtak. Žena koja me je primila i obavila sa mnom drugi razgovor bila je mnogo fina, i sa njom je, za razliku od rektora dijalog bio moguć. Popričale smo o mom pređašnjem iskustvu, šta bih mogla da radim na Univerzitetu, i nakon toga složismo se da bi PR sektor bio idealno rešenje. Ona reče kako sam se rektoru mnogo svidela, kako je tri puta zvao da vidi da li me je primila i obavila sa mnom razgovor, i kako bi bilo idealno da sledeći razgovor bude sa dekanom jednog od mnogobrojnih fakulteta, jer bih sa njom i sarađivala. Zapisa moj broj i reče da će me pozvati kada se dogovori sa rektorom. Pozdravismo se ljubazno i ja odoh.
Nakon dva dana poziv sa „XY univerziteta“. Ljubazan glas sa druge strane reče „Da li možete sutra u 10 časova da budete kod rektora u kabinetu, hoće da vas vidi?“. „Naravno“, rekoh i ujutro se nacrtah u kancelariji. 
Opet ista procedura, profesor nas uvodi u kancelariju, samo nas sada ima šestoro unutra. Rektor drži neke papire, podeli ih meni i jednoj devojci i reče da smo nas dve sa još dve devojke tim, i da ćemo raditi zajedno. 
Gledam u papir, nije mi baš sve najjasnije, ali rekoh ajde da sačekam da vidim šta će da kaže još. Mi ćemo raditi u timu, otvoren je novi fakultet, treba da se upisuju studenti (kojih nema) i mi treba da osmislimo plan. Sutra je prvi radni dan.
Taman kad sam htela da pitam za uslove, rektor krenu put vrata da nas isprati i kao sutra se čujemo, ujutro u pola 10 treba da sam na fakultetu. 
Pola 10 sati je, ja sam u kancelarijama univerziteta, spremna za rad. Zove rektor sekretaricu i kaže da napravim Pr plan i da se posle čujemo.
Napravila ja pr plan, sedela 3,4 sata i kada je drugi put zvao, rekoh sekretarici da mu kaže da hoću da ga porazgovaram sa njim. Red je da pitam i o svojim uslovima, pomislih, a pošto mi nije dao priliku da, kao i na svim normalnim razgovorima za posao to pomenem na prvom, ili eventualno drugom razgovoru, moram sada.
„Profesore, napravila sam plan. Zanima me da li imam neki budžet za njegovu realizaciju, i koja je moja mesečna plata?“, pitah konačno. 
„200 evra po studentu. Znaš, školarina kod nas je 1.200 evra, a ti slobodno reci studentima da je 1.400 i 200 stavi u džep“. 
Muk... „Kako mislite kažem im 1.400 je, a ustvari je 1.200 evra? Pa to se ne zove čak ni procenat, nego prevara!“, rekoh kao iz topa. „A mesečna plata je?“
„Paaaa, nema mesečne plate. Znaš, mnogo sam se istrošio za akreditacije. Ne mogu tebe da lažem, ti si moja“, reče „pošteni“ čikica. I taman kada sam htela da mu spustim slušalicu, čuh „gomilu mudrosti“ sa druge strane.
„Znaš, direktni marketing je najbolji za ovu situaciju. Predlažem ti da „uhvatiš potez“ od Slavije do Terazija, ima puno prodavnica, u svaku uđeš i dalje je na tebi, ima puno prodavačica koje hoće da studiraju kao bi napredovale na poslu. 
Pozdravih se sa XY „univerzitetom“ i XYZ „rektorom“!!! 
Dobrodošli u Srbistan!