SPOJ KULTURE, ARHITEKTURE I PRIRODE: Bajkoviti Salzburg prava je turistička oaza

Salzburg, rodni grad jednog od najznačajnijih i najuticajnijih svetskih kompozitora klasične muzike Volfganga Amadeusa Mocarta, četvrti grad po veličini u Austriji u svakom trenutku vas vraća u prošlost, a istovremeno hrani sadašnošću i nagoveštava neku lepu i svetlu budućnost. Svaki delić grada odiše posebnom energijom koja vas vraća u barok – umetničko-kulturni period iz 17. i 18. veka, a sa druge strane osećate kako ste ipak u potpunom skladu sa savremenim životnim tokovima. Baš takav osećaj imala sam tokom svog četvorodnevnog boravka u gradu ušuškanom u podnožju impozantnih Alpa, na reci Salcah.

Ovaj bajkoviti austrijski grad je nesvakidašnji spoj kulture, arhitekture i prirode. Staro gradsko jezgro, koje je od 1997. godine na listi zaštićene svetske kulturne baštine Uneska jedno je od najočuvanijih u srednjoj Evropi, smešteno ispod srednjevekovnog dvorca na brdu, a ujedno sastavljeno od niza trgova i uskih uličica. 

Salzburg je duboko povezan sa rimokatoličkom crkvom, ima puno raskošnih crkava i kapela, kao i veliki broj palata i parkova, pa je samim tim značajno hodočasničko sedište  i turističko odredište u Evropi.

Prvo veče obeležila je večera u Podrumu Svetog Petra, u potpunosti posvećena Mocartu. Veče zvano Mozart Dinner Concert  najlepši je pokazatelj koliko Austrijanci drže do svoje tradicije i kulture a, ujedno, koliko znaju da je prilagode turistima i naprave pravu turističku atrakciju.  Sudeći po činjenici da je menadžer ovog mesta upravo preljubazni Bata Jović iz Leskovca, čini nam se da je za taj doživljaj ipak malo zaslužna i srpska ruka. 

Šalu na stranu, ovaj divni čovek nas je ljubazno ugostio, objasnio kako sve funkcioniše i, kako za nas, tako za mnogobrojne turiste iz celog sveta obezbedio jedan vrhunski celovečernji ugođaj. 

Degustirali smo mnogobrojne specijalitete, pili odlična austrijska vina, a sve to uz Mocartove pažljivo odabrane kompozicije. Prava gastro-muzička poslastica, ako mene pitate.

Drugi utisak bila je poseta dvorcu Helbrun, koji je izgradio jedan od najznačajnijih nadbiskupa Markus Sitikus u 17. veku. Raskošni vrt, raskošni park sa jezerom, bazeni, ribnjaci, fontane, kipovi i skulpture neće nikoga ostaviti ravnodušnim, ali ni atrakcija „igra vodom“ koju je upravo osmislio Markus Sitikus, jer se na taj način poigravao sa svojim gostima. 

U celom vrtu postoje vodeni kanali koji pomoću automatskih vodenih pumpi na bazi hidroenergije oživljavaju upravo onu atmosferu zabave prinčeva, pa se i vi osetite kao deo toga vremena.  Celo ovo zdanje, sada turistička atrakcija bilo je namenjeno razonodi koja se dešavala daleko od očiju javnosti, a svi koji su boravili u ovom dvorcu mogli su da osete sve vrste užitaka.

Treći utisak je razgledanje starog dela grada i tvrđave, ali na poseban način, koji nam je dočarao upravo vodič Igor Biljan, koji godinama živi u Salzburgu. Posle čuvenog Mocartplaca uputili smo se na tvrđavu Hoensalcburg, koja je 125 metara iznad grada, do koje smo odlučili da idemo žičarom. Oni sa dobrom kondicijom treba da znaju da je do ove tvrđave moguće stići i peške, ali mi nismo bili spremni za tu vrstu „ekskurzije“.

Kada dođete do tvrđave vidite predivnu panoramu grada, ali ne može ni da vam promakne taj „austrijski red“, savršena gradnja uređena zakonom, ali i činjenica da je Salcburg jedna predivna zelena oaza.

U srcu grada nalazi se Mocartova rodna kuća i ona u kojoj je neko vreme živeo. Obe predstavljaju glavne atrakcije Salcburga. Rodna kuća pretvorena je u muzej i smeštena je u glavnoj ulici (Getreidegasse 9). Ona gde je rođen slavni kompozitor bila je i tada stara 400 godina, a njoj su Mocartovi roditelji živeli kao podstanari.

Poznato je da Mocart, iako rođen u ovom gradu nije gajio preterane emocije za njega, pa je jednom prilikom čak rekao da je svirati za ljude u Salcburgu, koji je tada bio naseljen seljacima, rudarima i religioznim nadbiskupima isto kao svirati za „stolove i stolice“. To nije bila sredina za koju je on želeo da svira, pa se veruje da je zato i otišao iz rodnog grada u Prag i Beč.

Četvrti utisak je čuvena palata Mirabel i njeni predivni vrtovi, koje je napravio katolički sveštenik Volt Ditrih za svoju ljubavnicu Salomu Alt sa kojom je živeo kao da mu je supruga i sa kojom je imao petnaestoro dece. Vrtovi i palata privlače mnogobrojne turiste širom sveta i to uživanja u predivnom ambijentu i pravom biseru hortikulture.

Posle razgledanja grada posetili smo najstariju privatnu pivnicu u Evropi, Štigl, ali i saznali da se nefiltrirano pivo zove „cvikl“ a od njega je najpoznatije u Salcburgu „Goldbroj“.

Utisak broj pet je poseta rudnicima soli „Salzwelten Durnberg“. Ovo je takođe jedna od zanimljivijih atrakcija u Mocartovom rodnom gradu. Za ovu avanturu morate da budete adekvatno obučeni i avanturističkog duha, kako biste na najbolji način iskusili sve što vam se nudi - od vožnje vozićem i brodićem kroz mračne predele do spuštanja toboganom. Ne bi bilo fer da vam se otkrije sve što vas čeka kada odete u ovu avanturu, ali, znajte, kada se ode u Salzburg, poseta rudnicima soli je obavezna!

Utisak broj šest je poseta planini Untersberg, na skoro 2.000 metara nadmorske visine na kojoj je sredinom juna, verovali ili ne, još bilo snega. Pogled sa vrha ove planine je neprocenjiv, ali i ispijanje kafe u restoranu na samom vrhu. Idealna je za planinarenje i za skijanje, ali i za razgledanje grada i okolnih planina. Interesantno je što se sa Untersberga Nemačka,  a kada je vedro vreme i Olimpijski toranj u Minhenu.

Posetite Salcburg, zaljubićete se! 

Zašto sam dala otkaz!

Do pre dve godine nisam razumela šta znači biti "u zmijskom leglu". Do tad sam radila pet godina, promenila dve medijske kuće, imala iza sebe više PR projekata, "Nike" kompaniju u inostranstvu, i ta metafora mi nikako nije bila poznata. Iako sam se kao i većina mojih kolega svakodnevno suočavala sa raznoraznim problemima, lošom organizacijom, prevelikim obimom posla, manjkom vremena, iako sam odrađivala stvari koje nisu ni bile u opisu mog posla, ono na šta se do pre dve godine nikako nisam mogla požaliti bile su kolege. Uz njih je sve bilo lakše. Preživeti stresan dan, suočiti se sa, u tom trenutku prevelikim poslovnim zalogajem, u pauzi otići na kafu ili ručak, zaglaviti u kafani do kasnih večernjih sati, a ujutro stići i na dežurstvo koje je počinjalo u 7h. Ako nismo mogli jedni drugima da pomognemo, nismo ni odmogli. 

Po odlasku iz jedne velike medijske kuće ubrzo sam se našla u drugoj. Doduše, ni priblizno velikoj, ni približno profesionalnoj, pravno potpuno neispravnoj. Vrlo malo vremena mi je trebalo da shvatim gde sam. Međutim, kako to već biva, naročito u vremenu u kom živimo, u tom "zmijskom leglu" onih koji su, što zbog partije, što zbog prijateljsko-kumovskih veza, što zbog rođačke linije izabrani da budu baš deo tog kolektiva, iako po stučnosti nisu bili ni za kakvu odgovornost (čast izuzecima), ostala sam skoro dve godine.

I neka sam. Ne žalim. Upoznala sam nekolicinu divnih i veoma stručnih ljudi, od kojih sam puno naučila, a koji su, baš kao i ja, zalutali u potpuno drugačiju stvarnost od one na koju su navikli. Shvatila sam šta znači kada kažu "daj čoveku moć, da vidiš kakav je", i verujte, uverila se da ujeda. Videla sam i da se "otrov u malim bočicama pakuje", kao i da se "iz straha od neznanja i po leševima gazi". Takođe sam shvatila da funkciju određuje isključivo moć izdržljivosti. Što si izdržljiviji i spremniji da trpiš, izvršavaš ono što ti se kaže, klimaš glavom, ćutiš, a u javnosti glumiš velikog šefa, funkciju ćeš duže da obavljaš. Ipak, ono najupečatljivije u ovoj firmi bilo je "što manje znaš, više vrediš". Sa tim sam se i ranije sretala, ali ne u ovolikoj meri.

U toj maloj "wannabe firmi" ili "wannabe mediju" sve je bilo moguće. Na svom primeru osetila sam sve ono za šta nisam verovala da se dešava. U dva dana uspela sam da potpišem ugovor o radu na tri meseca, sporazumni raskid tog istog ugovora, a odmah zatim novi ugovor takođe na tri meseca. Na pitanje o čemu se radi, dobijala sam odgovore da "tako mora zbog nekih izmena", i "promašila si profesiju, stalno se mešaš u pravne stvari".

Posle par meseci raznoraznih izmena, potpisivanja ugovora i raskida, prestala sam da brojim i da se "mešam u pravne stvari". Prestala sam i da pamtim imena firmi u kojima sam, makar na par dana, bila zaposlena. Jeste, i meni je smešno. Posle svakodnevnog iščuđavanja i neverice, situacija je počela da me zabavlja. Iskreno, lakše mi je bilo tako, jer "Krivu Drinu niko ne može ispraviti", nego da se kidam svakodnevno što zbog "naših zakona", što zbog "šefova" koji su imali neverovatne predloge, u koje, kada su ih izgovarali i sami nisu verovali. Da ne kažem da ih polovinu nisu ni razumeli. Iz minuta u minut zahtevi su se menjali, ideje su prštale na sve strane, da je sve izgledalo kao neverovatna igra. I većina se igrala. Neko novinara, neko urednika, neko direktora, neko snimatelja. A, kao što to uglavnom biva, u jednom trenutku igra se izmakla kontroli. 

Po povratku sa jednog radnog zadatka pozvana sam na razgovor kod direktora. Optužena sam da sam uništila firminu opremu. Tačnije stativ. 

"Ali nisam", odgovorila sam iznenađeno. "Jesi, jesi, video sam te", čula sam glas zajapurenog "momka za sve", (direktora, šefa, novinara, snimatelja, kurira, poštara, vozača, kuvarice kafe). "Slikao sam te, slomila si stativ!" Iako se to nije desilo u ovom životu, rekoh "Ok, pokaži mi sliku". A na slici dve tačke na futroli. Mene nigde u kadru. Ok. Shvatila sam da je nešto drugo po sredi odmah, ali pošto mi je rečeno da kada je posao u pitanju ne može ništa da mi se zameri, nisam znala šta. Međutim, ubrzo sam shvatila. Očigledno je prifalilo novca za nešto, i trebalo ga je uzeti od zaposlenih. Ja sam samo bila kolateralna šteta.

Odustala sam od ubeđivanja da nisu u pravu, jer kako ja da pobedim "momka za sve". Iako se kasnije ispostavilo da je oštećenje futrole stativa od ranije, i da ja nemam ama baš nikakve veze sa tim, kaznili su me sa 10 odsto od plate, i to zbog "primera drugim kolegama". Šta god to značilo. 

Posle desetak dana stigao mi je SMS iz banke. Čitam poruku, i vidim da nešto nije u redu. Plata mi je ozbiljno smanjena. Hm, razmisljam kako li su izračunali da je smanjenje od 10 odsto ovoliko veliko. Nadređenima očigledno poput prava i zakona, ni matematika nije bila jača strana. Ulazim u firmu i čujem od kolega da nam je svima plata smanjena za 20 odsto.

Čudno. Čini mi se da sam negde čula da se pre smanjenja plate obično dobije neki papir koji se zove aneks, a da li ćeš da ga potpišeš imaš fore osam dana da razmisliš. Ukoliko pristaneš, tek onda se odbija novac. I to ne od plate koja je već zarađena, već od one koja sledi. 

U našoj maloj firmi, kao što sam vam pomenula, važila su naša pravila. Tu je sve bilo dozvoljeno. Pa i to da ti prvo odbiju novac od plate za prošli mesec, a onda da ti naknadno daju aneks za tekući mesec. Što bi rekli, niđe veze. Vrlo sam bila svesna obmana koje su se dešavale, i pravdanja nadređenih da se baš ne razumeju u pravne stvari i zakone, ali i činjenice da su se uprkos neznanju, funkcija lako prihvatili. 

Dogovor da naknadno dobijeni aneks ne potpišemo, ne treba da govorim da je bilo nemoguće postići, jer je posao svima bio preko potreban. Nadređeni su to naravno znali, i samim tim manipulacija i mobing su se lagano razvijali i uspešno opstajali.

Nakon nekoliko dana, verovali ili ne, opet su nam od plate odbili novac. Znam, sve ovo zvuči neverovatno, i sada se pitate kako je moguće. Navodno je neka osoba pušila u ženskom toaletu, pa su odlučili da sve žene koje konzumiraju cigarete kazne sa, nećete verovati, 20 odsto od plate. Kod ovog smanjenja nismo mogli čak, kao kod prošlog, doduše dobijenog po učinjenom poslu, da odlučimo da li ćemo potpisati ili ne, jer je "papir odmah stupio na snagu". Tako je meni u roku od 15 dana pola plate oduzeto.

Dala sam otkaz. To sam odavno htela, ali želela sam da budem sigurna da mogu da iskoristim svoj dugoočekivani odmor.

Da, ubeđivali su me da ostanem. I to više puta. Obećavali poboljšanje, govorili da imaju mnogo ideja za mene, ali jedina ideja za koju je jedino bilo izvesno da će se realizovati je da ću definitivno otići. Znala sam da su to sve priče u koje ne treba verovati jer sam ih čula mnogo puta. Potencijal par ljudi nije bio dovoljan za uspeh. Naročito ne u firmi u kojoj "šefuju" oni koji ni u sopstvenoj kući nemaju pravo glasa.

Bila sam u pravu. Konstantno kršenje zakona i nedostatak stručnog kadra došli su na naplatu. Uprkos svemu, nije mi drago zbog toga, ali bilo je neizbežno.

Dok ovo pišem, setih se jednog citata koji je moj tata često koristio, a mislim da ću ubuduće i ja "Ne boj se pismenih i nepismenih, već polupismenih"!

"Stipendista" prodavaca magle!

Mesec dana od konkurisanja za jedan posao, pedeseti u nizu verovatno, stigao je mejl od jedne PR agencije u kojem piše da sam dobila šansu da volontiram kod njih. I to tri meseca. Ne zezam se.

Uvek sam govorila da je vrhunac bezobrazluka kada se raspiše i negde objavi „konkurs za volontere“, a evo, sada sam se i ja našla u istom. Doduše, ne sećam se da sam aplicirala za bilo šta što bi podrazumevalo neplaćeni rad. Ali, da ne kažem dvaput, ko zna šta me još čeka.

Počela sam da tražim kopiju oglasa na mejlu, koji umesto mene pamti sve prijave. Našla!

Čitam pažljivo. Nigde ne piše da je konkurs za volontere! Hm, baš čudno. Piše da agencija za PR traži PR Asistenta! Konkurs je regularan, kao i svi oni za koje sam alicirala, i od kojih doduše nisam nikad dobila povratnu informaciju. Mada, bolje nego da sam dobila nešto slično ovoj ponudi.

Pažljivo sam pročitala uslove rada i šta je potrebno da poseduje kandidat koji aplicira, da bih znala da li uopšte imam kvalifikacije potrebne za to radno mesto. Traži se iskustvo u medijima, novinarsko, želja da se taj određeni kandidat bavi Pr-om, spremnost da uči, rad na računaru "Microsoft Office" paket, napredno korišćenje Interneta, spremnost i sposobnost rada pod pritiskom rokova. Dobro, onaj ko je radio u dnevnim novinama mislim da odlično zna šta znači biti pod pritiskom rokova. 

Zadaci koje je kandidat trebalo da izvršava ukoliko dobije posao su bili: promocija i marketing, organizacija događaja, odnosi sa medijima, pisanje za medije, portale. Sve ok. Nigde ne piše da će taj neko volontirati. Piše da će kandidat koji prođe imati priliku da pohađa i školicu za PR, ali da će sve to da bude neplaćeno, jok.

Elem, ja sam idealan kandidat za njihovu školicu. Ne kandidat koji će da radi kod njih, i to na mestu PR Asistenta, i koji će usput da uči sve što ne zna kroz tu "školicu", i naravno da za to bude plaćen, jer je, jelte, konkurisao za posao! Ne. Ja sam idealan kandidat kog će tri meseca tamo neko da izrabljuje za dž, pa ukoliko bude "najuspešniji", a to će pretpostavljam proceniti neki "profesor" čije obaveze će "školarac" takođe obavljati, dobiće posao.

Gledam u mejl i ne verujem. A regularno sam aplicirala za radno mesto PR Asistent. Ne znam šta nije u redu. Da sam konkurisala za mesto fizičara na Institutu za fiziku, a novinar sam po struci, zaista bih razumela, ovako, ne razumem.

Šaljem agenciji mejl, i pitam ih o čemu se radi, da li su uopšte pogledali moj CV, kakva školica, kakve posete medijima, dnevnim novinama. Pa, u tim istim novinama sam provela pet godina. Novinarstvom i PR-om se bavim sedam. Ništa mi nije jasno!

Da se razumemo, ne mislim da je ovo loša ideja i da ja imam višak znanja. Mislim samo da su neplaćene prakse za studente i ljude koji nikada nisu radili u toj oblasti, pa je, logično, potrebno da ovakvu praksu i prođu. 

Osuđujem  svaku vrstu manipulacije. Svaku vrstu "prodaje magle". Svaki “robovlasnički” potez, kojih je u Srbiji mnogo, a ovo je samo jedan od njih.

U ludilu sam pomislila da i ja treba da platim 600 evra za veštine kojima će me naučiti u ovoj PR agenciji, jer je između ostalog pisalo da pohađanje njihove školice košta toliko. 

Poslala sam mejl, rekla da nema smisla koristiti sajt za zapošljavanje u lične svrhe, a kad su ga već iskoristili,  trebalo je precizno da navedu da traže ljude za praksu, a ne za posao, i da je strašno što se nešto ovog tipa naplaćuje 600 evra. 

Bili su šokirani mejlom, i mojom reakcijom, i prosto nisu mogli da veruju da sam tako reagovala. Umesto da sam srećna što sam među privilegovanima, jer su oni agencija sa visokim standardima, ja se bunim. Još sam pogrešno shvatila, ne moram da platim školicu, pošto sam privilegovana, ja ću biti "stipendista" agencije! 

Eh, živote. Dok frizerka radi u SANU (iako je možda vanserijski talenat:) bez dana radnog iskustva u ovoj oblasti i prima platu, ja sam posle sedam godina rada izabrana da volontiram, i pohađam školicu. 

Nije kraj! "Samo najuspešniji imaće priliku da dobiju posao". A verovatno će od “svih nas šestoro privilegovanih”, sorry, petoro, jer sam ja "diskvalifikovana" zbog poslatog mejla, verovatno zaposliti nekog šestog koji nije ni išao u školicu. 

Prevara par ekselans!

U agoniji traženja posla, odlučila sam da se malo pozabavim oglasima u inostranstvu. Otišla na par stranih sajtova za zapošljavanje, registrovala se, napravila svoj CV, odabrala željene gradove, poslove, i počela da apliciram. Svakog dana ista procedura! Ustajem, perem zube, stavljam kafu, palim laptop i počinjem za traganjem svoje "bolje budućnosti" van Srbistana! 

Otvaram mejl kad imam šta da vidim! "Dear Milka Radovic, we have seen your CV posted at Monstergulf.com which has been shortlisted and recommended to our HR Department"!!! 

Wow! Čitam sve detaljno. Ne mogu da verujem! Mejl od HR-a "Royal Model International School" iz Abu Dabija! Šalju mi formular (prethodna iskustva, željena plata, da li bih mogla za mesec dana da počnem da radim ukoliko dobijem posao, itd..) koji treba da popunim, i zajedno sa CV-em im vratim nazad! Uradih to odmah. Sutradan mi stiže drugi mejl od njih, "Hvala što ste nam poslali sve što smo vam tražili, naš HR će pažljivo da pogleda prijave svih kandidata koji su u užem izboru, i samo oni koji budu odabrani biće obavešteni!"

Ok. Imam par ljudi u svom okruženju koji su zaista na ovakav način dobili posao u Emiratima, i znam da nije nemoguće, ali pošto mi do sada nijedan posao nije "pao sa neba", rekoh sebi, verovatno neće ni ovaj! Skoro pa sam "zaboravila" na ovaj "konkurs", mada sam odmah (profesionalna deformacija) počela da istražujem o školi.

Posle pet dana, stigao je odgovor od HR-a "Royal Model International School"! Otvaram mejl, zaustavljam se na prvoj rečenici! A kako i ne bih, kada je pisalo 

"Dear MILKA RADOVIC, 

This is an Affirmation that your experience and qualifications were found successful for the requirements of ROYAL MODEL INTERNATIONAL SCHOOL (RMIS) -United Arab Emirates." Ne mogu dalje da čitam! Gledam u rečenicu kao da ne razumem ni reč engleskog, vraćam se na početak, čitam reč po reč. Kada sam došla sebi, čitam nastavak mejla, u kome piše kako su se odlučili za mene, šalju mi da pogledam ugovor koji je na pet strana, kao i kontakt agencije iz Emirata koja sređuje radnu dozvolu, i kojoj treba da se javim ako mi uslovi budu odgovarali! 

Ovo je ugovor iz snova! Da li je realno dobiti ovakav posao bez po muke? Zašto nema skajp razgovora? Iako stoji u CV-u da mi je engleski fluent, zar to ne može svako da napiše??? Aha, pa da, verovatno će da me zovu ukoliko prihvatim posao, možda to tako ide?! Počinjem da proveravam kontakte i imena sa kontaktima i imenima na "zvaničnom sajtu" škole i agencije. Zašto su mi poslali mejl sa "gmail" naloga, a ne sa mejla koji je na "zvaničnom sajtu škole"? Zašto je kontakt agencije "outlook", a ne kontakt koji je na "zvaničnom sajtu agencije iz Dubaija"? Sva ova pitanja mi se iz minuta u minut vrzmaju po glavi! Ma, ovo je sigurno neka prevara! Poslali bi mi valjda mejl sa zvaničnih sajtova, zar ne?!  Već sam prilično sumnjičava, ali rekoh sebi, poslaću mejl i direktoru HR-a škole, ali i agenciji, i to na mejl adrese sa "zvaničnih sajtova"! To i uradih! 

Već sam se psihički pripremila na negativne odgovore koje ću od njih dobiti, ali i na činjenicu da će direktor HR-a ove škole, takozvani "Prof-Joffrey Khaled" biti iz fazona "ko je ova lujka iz tamo neke Srbije, i šta hoće?" Međutim, profa je kralj, ladno je odgovorio! I to ne bilo šta! "I acknowledge the receipt of your mail for verification and the job offer is genuine and is from our school". Ma, da li je realno?! Ok, rešili smo misteriju! Sve je stvarno!!! 

Šta sad? Javiti se agenciji oko radne dozvole! Poslah mejl, dobih i odgovor! I to ne bilo kakav! :) Troškovi vize iznose 1.500 dolara! I da ih platim Wester Union-om!!! Da, to je to! Za one neupućene, kompanije iz Emirata sređuje vizu svima koji dobiju posao, i u potpunosti snose troškove, kako vize, tako i avinske karte! To se zna! Sve mimo toga je prevara! 

Dakle, vrhunska prevara! Organizovana odlično! Napravljena dva sajta za tu namenu, sve deluje profi, osim "sitnice - radne dozvole". Pa ne mogu sve baš da obezbede, onakav ugovor, avionsku kartu, smeštaj, ludilo platu. Vode se logikom, za one koji ne znaju kako stvari stoje u Emiratima, ovo je potpuno prihvatljivo! Šta je 1.500 dolara naspram svega što daju. Bože, pa to će im škola "refundirati" odmah po dolasku u Abu Dabi. Nažalost, verujem da se mnogi, tražeći izlaz iz svojih raznih, ko zna koliko teških priča, na kraju upecaju! I plate! E, to je tužno! 

Tražila sam posao!

Dan, kao i svaki drugi. Plate nema na vidiku, samo neka pusta obećanja, biće u petak sigurno, pa kad dođe petak, u ponedeljak je sto posto. Dođe ponedeljak, plate naravno nema, i tako sve u krug. 
Dosadilo meni čekanje, pa reših da se bacim u potragu za novim poslom. Aplicirala na desetine konkursa objavljenih preko čuvenog nam sajta za traženje poslova. Prošlo petnaestak dana, plate i dalje nema, ali je zato zazvonio telefon. 
„Dobar dan, ovde ta i ta. Da li sam dobila tu i tu?“, čujem glas sa druge strane žice. 
„Ja sam, izvolite“, promrmljah onako bunovno, razmišljajući da li me zovu iz Infostana, jer mesecima nisam platila račune, ili je možda neko iz MTS-a da mi još jednom zapreti da će me predati izvršiteljima, a znam da su zvali pre par dana i nije mi jasno kako im ne dosadi da budu toliko uporni?! Kao da ja ne bih platila račun za mobilni da imam odakle...pa meni moj telefon treba više nego njima! 
Nije niko od njih. Vrati me u ovu „lepšu“ realnost ljubazni glas gospođe, koja reče: „Izvinite, vi ste konkurisali za posao na „XY univerzitetu?“
Prisećajući se gde sam sve slala CV, rekoh „jesam“. 
„Da li možete da dođete u subotu u 11 časova u prostorije našeg Univerziteta, ušli ste u uži krug?“
„Mogu“, odgovorih kao iz topa. Dok sam prekidala vezu, tek postadoh svesna da sam upravo pozvana na razgovor za posao.
Subota. 11 sati, ja već 15 minuta u prostorijama „XY univerziteta“, za koji sam doduše tek čula kada sam aplicirala za posao, ali sudeći po imenu, rekoh sebi, ovo mora da je nešto ozbiljno. smile emoticon
Pored mene neka gospođa i jedan dečko, takođe došli na razgovor. Ona aplicirala za šefa kabineta rektora, a on za asistenta na nekom predmetu. 
„Za šta li sam ja aplicirala, vrzma mi se po glavi?!“. Nisam neodgovorna, samo sam poslala Cv na mnogo mesta pa ne mogu baš svake pozicije da se setim. Sećam se konkursa, ali pošto nisam mogla da ga nađem u arhivi, pretpostavljam da je bio u pitanju neki „marketing“.
U kancelariji u kojoj sedimo prilično je vesela atmosfera. Sekretarica se smeje, priča preko telefona, u jednom trenutku odmiče slušalicu i pita mene za šta sam aplicirala. „Leeeele, šta sad da joj kažem?“, razmišljam u sebi, i kao iz topa rekoh, „za marketing“. Ona se nasmeja i reče nekome za marketing. Odjednom se u prostoriji pojavi jedan čovek, i reče nam da idemo sa njim do rektora na razgovor. „Hm, rektor nas lično zove...ovo mora da je nešto mnogo ozbiljno“, razmišljam u sebi. Ulazimo u kancelariju, pozdravlja nas stariji sedi čikica, naizgled pristojan.
„Prof.dr XYZ, rektor „XY univerziteta“. Drago mi je“, reče. Predstavih se ljubazno i sedoh. Kreće monolog...i traje, i traje, i traje...već gubim koncentraciju, kad u jednom trenutku dođe i do mene, tj. do mog imena i porekla. 
“Znaš li ti da su one najveće zavodnice, kome se jednom uvuku u život, više ne izlaze. Vidi kakva je, opasnica“, reče rektor gospođi koja mu pomaže pri odabiru kandidata za posao. Ona se samo osmehnu, reče da me je planirala za poziciju „rad sa studentima, upis i Pr“. On vrti glavom, razmišlja i opet kreće monolog. Ovaj put o Crnogorcima, crnogorskom lobiju, kako se svi oni drže zajedno, pomažu, svi su uspešni, svi su pametni, svi su prosto NAJBOLJI. Ćutim, i iako sam iz tih krajeva, i možda bi se od mene očekivalo da kažem kako sam i ja najbolja (da mi je „self – marketing“ jača strana verovatno bih i bila najbolja u svemu), mislim se, bolje mi je da ćutim, ionako mi uvek zvocaju da mi je jezik brži od pameti. E, nećeš, mislim se, ono što sam makar do 30. rođendana naučila je samokontrola.
„Ti si opasan kvalitet, vidi ti se“, reče čikica, iako nije progovorio sa mnom ni pet rečenica. Osmehnuh se, red je, čovek me toliko nahvalio. 
Opet monolog, ovaj put o onima koji dolaze da upišu fakultet kod XYZ gospodina.
„Znaš li ti da se zna, ko hoće sigurno da završi fakultet, ide XYZ, a znaš zašto?“, upita. Slegnuh ramenima, „nemam pojma“, rekoh. „Pa zato što znaju da će ga sigurno završiti“. 
„Hm, mislim se, pa i nije ti to baš dobra reklama, al' pošto sam odlučila da ćutim i govorim samo kad me pitaju nešto o sebi da ispričam, prećutah i sada. 
Posle skoro sat vremena razgovora, doduše uglavnom monologa, mada sam posle saznala da dijalog sa rektorom ne postoji, on nas isprati do lifta, meni dade vizit kartu, i reče da se u utorak javim nekoj ženi u drugoj zgradi Univerziteta, i da sa njom popričam o poslu. 
To i uradih, doduše, ne u utorak jer je bila zauzeta pa nije mogla da me primi, već u četvrtak. Žena koja me je primila i obavila sa mnom drugi razgovor bila je mnogo fina, i sa njom je, za razliku od rektora dijalog bio moguć. Popričale smo o mom pređašnjem iskustvu, šta bih mogla da radim na Univerzitetu, i nakon toga složismo se da bi PR sektor bio idealno rešenje. Ona reče kako sam se rektoru mnogo svidela, kako je tri puta zvao da vidi da li me je primila i obavila sa mnom razgovor, i kako bi bilo idealno da sledeći razgovor bude sa dekanom jednog od mnogobrojnih fakulteta, jer bih sa njom i sarađivala. Zapisa moj broj i reče da će me pozvati kada se dogovori sa rektorom. Pozdravismo se ljubazno i ja odoh.
Nakon dva dana poziv sa „XY univerziteta“. Ljubazan glas sa druge strane reče „Da li možete sutra u 10 časova da budete kod rektora u kabinetu, hoće da vas vidi?“. „Naravno“, rekoh i ujutro se nacrtah u kancelariji. 
Opet ista procedura, profesor nas uvodi u kancelariju, samo nas sada ima šestoro unutra. Rektor drži neke papire, podeli ih meni i jednoj devojci i reče da smo nas dve sa još dve devojke tim, i da ćemo raditi zajedno. 
Gledam u papir, nije mi baš sve najjasnije, ali rekoh ajde da sačekam da vidim šta će da kaže još. Mi ćemo raditi u timu, otvoren je novi fakultet, treba da se upisuju studenti (kojih nema) i mi treba da osmislimo plan. Sutra je prvi radni dan.
Taman kad sam htela da pitam za uslove, rektor krenu put vrata da nas isprati i kao sutra se čujemo, ujutro u pola 10 treba da sam na fakultetu. 
Pola 10 sati je, ja sam u kancelarijama univerziteta, spremna za rad. Zove rektor sekretaricu i kaže da napravim Pr plan i da se posle čujemo.
Napravila ja pr plan, sedela 3,4 sata i kada je drugi put zvao, rekoh sekretarici da mu kaže da hoću da ga porazgovaram sa njim. Red je da pitam i o svojim uslovima, pomislih, a pošto mi nije dao priliku da, kao i na svim normalnim razgovorima za posao to pomenem na prvom, ili eventualno drugom razgovoru, moram sada.
„Profesore, napravila sam plan. Zanima me da li imam neki budžet za njegovu realizaciju, i koja je moja mesečna plata?“, pitah konačno. 
„200 evra po studentu. Znaš, školarina kod nas je 1.200 evra, a ti slobodno reci studentima da je 1.400 i 200 stavi u džep“. 
Muk... „Kako mislite kažem im 1.400 je, a ustvari je 1.200 evra? Pa to se ne zove čak ni procenat, nego prevara!“, rekoh kao iz topa. „A mesečna plata je?“
„Paaaa, nema mesečne plate. Znaš, mnogo sam se istrošio za akreditacije. Ne mogu tebe da lažem, ti si moja“, reče „pošteni“ čikica. I taman kada sam htela da mu spustim slušalicu, čuh „gomilu mudrosti“ sa druge strane.
„Znaš, direktni marketing je najbolji za ovu situaciju. Predlažem ti da „uhvatiš potez“ od Slavije do Terazija, ima puno prodavnica, u svaku uđeš i dalje je na tebi, ima puno prodavačica koje hoće da studiraju kao bi napredovale na poslu. 
Pozdravih se sa XY „univerzitetom“ i XYZ „rektorom“!!! 
Dobrodošli u Srbistan!